ПорталHomeFAQ/УпутствоТражиРегиструј сеЛиста члановаКорисничке групеПриступи

Најистакнутији представник ове властелске породице, условно назване Грницици, био је Јован Оливер, велмоза високог ранга и један од најмоцнијих великаса после прогласења Српског царства. Јован Оливер је био потомак извесног Грцина и припадао је породици које зивела у Србији где је и рођен негде око 1310. године, иако је његови име Оливер западњацког порекла. Титулу деспота добио је од Цара Дусана, свакако пре 1349. године, када се први пут помиње као деспот. Уз титулу деспота добио је и дозволу да кује сопствени новац. Друствени и политицки успон деспота Јована Оливера изразит је у годинама освајања цара Дусана и његових похода ка југу. Поцетком лета 1342. године доцекао је Великог доместника Јована Кантакузина, са којим је склопио добро пријатељство. Састанак са њим је одрзан у Пристини јула 1342. године, и на њему је склопљен уговор о савезу против легитимне цариградске владе. После закљуценог уговора између краља Дусана и Јована Кантакузина, савезници су кренули у прву офанзиву. Ни овај, ни следеци поход на Сер, нису уродили плодом, као ни савезниство Јована Оливера и Јована Кантакузина, али је упадљива улога Јована Оливера у политицким превирањима на поцетку Дусановог наглог напредовања у освајању византијских територија.


Деспот Јован Оливер био је озењен Аном Маријом (Маром) и са њом је имао једну церку и сест синова: Даницу, Крајка, Дамјана, Видослава, Дабизива, Русина и Оливера. О датуму смрти Јована Оливера нема никаквих података. Сваки му се траг губи на поцетку владавине цара Уроса, па се мозе претпоставити да је умро после 1356. године. Сахрањен је у својој задузбини манастиру Леснову, уз спољни зид цркве Св. Архистратига Михаила. Деспот Јован Оливер је иза себе оставио малолетне наследнике на које се, у време крупних промена у српској дрзави, није могло рацунати. После оцеве смрти они су изгубили своје поседе, од којих је један део припао краљу Вукасину, а касније су њима владали Дејановици. Иза деспота Оливера остала је и његова задузбина, манастир Лесново са црквом посвеценом Св. Архистратигу Михаилу. То је једна од најлепсе оцуваних задузбина 14. века.